МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле. 

    Момчило Настасијевић – Госпи

Кô шкољке бисернице шуме

Кругови лирски и мистиком

Зачарају мисли а дух хране

Тајновита бујна таласања

У злаћане, заумне зоне

Ехо стихова досеже

Заигра куцавица

Миришу боје

Од жуди

Наге 

Звук језиком народним ткан

Тајанствено кô икона умили

Моћне метафорe трн и цвет

Из језгра древна поленом

Посипа мисли и рађају

Праисконска чувства

Плину етерично

Постања чари

И узнесу

Биће

2017.

ИШЧУПАН ИЗ КОРЕНА

Црни вео је прекрио

Цвет, камен, земљу, небо 

У човеку грч. Вриште слике! 

Птичја елегија 
Из крошње трешње 

И на деблу урезанa имена

Траг су да
У ветар се претвара 

Ишчупано биће из корена

И принесено на

Нечастиву трпезу 

Пита се зашто, куда, како?

Као див гази

Скамењена лица

Снежних мисли. Главу диже!

Темељ је, зна

Тићима у наручју

И горком кораку старих

Напред иде

У магли му правац 

Прате га сене остављене

Од истине

Тешке су песнице

А камене стопе пружа

Бисере ствара

У грудној шкољци

Од каменчића са лица

Вера га води! 

Блиста у сузи!

И оку Милостивог!  

ВИРНА

Неретва вирна престала је тећи

Кад бачен је у њу прстен и поглед   

A неречених болни грч речи

Зачарао је сунце, клесао лед.  

Над судбином се руке згрчиле

Добује одјек кише у загрљају

А срси од урлика душе миле

По телу тамног ока муње рију.

Ледене руке још осећам, мрве

А љута немост разговетна силна

Немилосно урличе, речи врве

Модра ми од еха мис'о болна

И плави ме из ока слана свила

Укроћена сам у јулском дану

А покорна ћуд ми у гар скупила

Прах љубави, судбину неписану.

На уснама од пољупца згариште!

Жудим да знам да ли дишем у теби?

Како ти душа пије капље маште?

Да ли избледела сам већ у теби?

24. јул 2017.

ЧАРОЛИЈА

Anna Razumovskaya

Обавићу те сунчаним влатима

и посути чаробним прахом,

узети за руку, наредити:

Пођи са мном!

Затвори очи, залутај

у лета мог талас. Стегни ме

снажно за прсте, и око струка

док ритам ври крви невидљиви.

Стопићемо снохватице наше,

слутим мисао: Врати ме!

Али немој, опусти се,

вратићеш се

(ако будеш желео)

слободан као лептир,

бодар и занесен звездама

бистрим од сања остварених.

Желим осећањем тихо брусити

твоје хриди и после чари

слада месечевог вина

тонућемо опијени

у плес капи истине,

жудне румене рукавце,

вајати ружу. Увенути неће!

Горећемо, и у мирису трајати!

3. август 2017.