ОСЕТИ

У погледу ти пијавице

И сунце је источно 

Хајде, додирни ме

Муком тих усана стиснутих 

Да изгризем ти из грла

Киселог нара оклопљена свилом зрна 

И насладим се смоквама

Распуклим, презрелим 

У жудној тој души, знам, расту

 

У рукама ми спавају змије

Ватрене, грабљиве                                    

Жеља жарног југа их греје  

  

Око тебе свијаће се и сладом тровати

Да горка река у заборав тече

Док жудња спаја далеке обале  

Срце ми је планина с дивљим зверињем

А срна спава у грму склупчана

Не плаши се дивљине

Осети да је варка, а истина срна питома

Залутала у блесак твог ока

Трепери кô лептирица

Тражи пут уплашена

Тражи пут занесена љутим зрнима из нара

И сладом отрована из неубраних смокава

Осети ме – додирни!

Додирни – да оживиш ме!

Додирни – да оживим те!

ОГЊЕНИ

Лик твој долута 

кроз маглу ока, 

осетих уснули 
лептири прхнули,  

осетих  немир 
утихле брезе,

  

осетих лахор
додира усне,

видех цветају 
два бела крина.       

Огњени бич 

жеље наше смрви.

ИЗ ЧЕЖЊЕ

Не, нисам ово ја 

Ово је сена мене    

Нестала сам у кишној ноћи    

Да ли је небо плакало  

Или ја ‒ 

Не знам  

Не сећам се  

Али добовање капи памтим  

У срцу барице памтим  

Очи ме твоје чувају   

Том искром живота летим  

У ноћ   

И теби долетим  

У сан ‒

Насмејан

У руке раширене

Из чежње нам вечне.

РУЖА МЕСЕЧЕВА

Из оштрог трња руже месечеве      

Расту дугиних боја латице–          

Блеште у тами       

  

Цветна се круна на звезди њише    

У оку јој свица пламен –                   

Осветли неспокоја плес      

У блеску свица трепере      

Плач и осмех, трн и латице –       

Плешу загрљени    

Цакле се погледи пламени

Желе лепоту убрати –   

Далека је ружа месечева.