ЛИЈАНЕ

Обасја зрака тамну тишину,

суве лиске спали,

сумор душе раздани,

згужвано небо изравна. 

Олиста гора, запеваше птице,

полетех и летех.

У грудима бокори дивље руже 

пупољају бујно, цветају.

Зрака потамни, ћудљиво, нагло. 

У врбе се претвори гора, 

лијане ме зграбише. Стежу!

Разлеже се вучји урлик,

зубе осећам на грлу,

шиштање змије иза леђа

и отровни ујед –
вртложи, руже у сузе леди. 

У оклоп их скривам.

Звездана мелодија

тонове стаката свира,

тече ко из Светог грала,

по мени лије – утапа.

Успех да удахнем и капке отворим,

косу да сплетем и ослушнем

распуклу тишину.

Скупих је у речи – 

писање ме лечи

Исписано спалих – 

пепелом зраку посух.

1. јануар 2018.