04. јануар 2018.

ЛИЈАНЕ

Обасја зрака тамну тишину,
суве лиске спали,
сумор душе раздани,
згужвано небо изравна. 

Олиста гора, запеваше птице,
полетех и летех.
У грудима бокори дивље руже 
бујно пупољају, цветају.

Зрака потамни, ћудљиво, нагло. 
У врбе се претвори гора, 
лијане ме зграбише. Стежу!

Разлеже се вучји урлик,
Осећам на грлу зубе,
иза леђа шиштање змије
и њен отровни ујед 
вртложи и руже у сузе леди. 
У оклоп их скривам.

Звездана мелодија
тонове стаката свира,
тече из Светог грала,
по мени лије – утапа.
Успех да удахнем и капке отварим,
косу да сплетем и ослушнем
распуклу тишину.
Скупих је у речи – 
писање ме излечи

Исписано спалих – 
пепелом зраку посух.

1. јануар 2018. 

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић