МОЛИТВА

Vladimir Kush

У грудима трн и лед
молитва расцвета
у безтрну ружу,
бујних лати
благости.
 
Невидљива моћ корена
упреда реч од земне
до небне истине,
за све будуће
животе.

Блага душа истаче
бивства часове,
мир и пасије
у сва своја
Рађања.

24. јануар 2018.   

МИР

Несан

тихујем,

а громови,

стршљенови,

промичу у зени.

Жари скрити хир,

извор за мутни вир

из пира скривене але

грабљивог ока, ја плен. 

Бех ватри вода, лед, мед,

сипала сунце у зубе змије,

испијала кукуту немилосну,

видала ране као смрт бездане.  

Стргох окове и потече ми мир!   

                               

22. јануар 2018.

ЋУТИ

У оку ти црни цвет

мирише,

 

лед ми се искруни

из груди,

али језик отровно

уједе.

БАЛЕРИНА

Лати руже плешу

ко свилена пена

и милује душу

нежна занесена

Под капцима гране

Рај – чаролије цвет,

руке разигране

као лептиров лет.

Балерина ружа

пахуљасто плеше,

магију сна пружа –

Лепота дух клеше.

АЈГИР

Црни ајгир њишти сева,

зрака блиста на зубима,

сјајне длаке јури грива,

земљу копа копитима.

Рже јарна млада сила,                                

сапи дрхте – прићи нико

не сме близу – груди крила,

њушка пена, ватра око.

Ноздрве се шире влажне,

сунце на бес сјаје сипи.

Ласо баце руке мирне —   

кроте снагу! Ваздух кипи!

Њишти ајгир, небу сеже,

ломи ваздух десном ногом,

ал' врат уже снажно стеже.

Напокон је улар питом!

Јануар 2018.

КАД ЈЕ ТЕШКО

Клас 
сазрео

погажене

снохватице

на рамену бди
сећања по пути 

паучије склизају        

мравињају срси

певају ко птице

празне су руке

и склопљене

на усни је

Молитва

несане

сузе.

ЛИЈАНЕ

Обасја зрака тамну тишину,

суве лиске спали,

сумор душе раздани,

згужвано небо изравна. 

Олиста гора, запеваше птице,

полетех и летех.

У грудима бокори дивље руже 

пупољају бујно, цветају.

Зрака потамни, ћудљиво, нагло. 

У врбе се претвори гора, 

лијане ме зграбише. Стежу!

Разлеже се вучји урлик,

зубе осећам на грлу,

шиштање змије иза леђа

и отровни ујед –
вртложи, руже у сузе леди. 

У оклоп их скривам.

Звездана мелодија

тонове стаката свира,

тече ко из Светог грала,

по мени лије – утапа.

Успех да удахнем и капке отворим,

косу да сплетем и ослушнем

распуклу тишину.

Скупих је у речи – 

писање ме лечи

Исписано спалих – 

пепелом зраку посух.

1. јануар 2018. 

ЧАРОЛИЈА ЏЕЈМС ЏОЈС

Дечак из Ротама жуди ка пучини,

Ћуд му таласава бурна је кô море,  

Визијом свог пера читача опчини,

Над постањем земним речи му се оре.   

Зраке душе везу скаске чипке лирске   

Онтичке, заносне – стих је кô музика,

Својој Нори пева – одлазе из Ирске

Да источи душа све из страсног крика.

Одзвања из пера мис'о модернизма:

Даблинци и повест о младим сновима

Исповести духа – мелемна дивизма,

Из Уликса часи Леополда Блума

Данас Bloomsday – а пре оспорена,

И песништво чудног, усамљеног момка

Камерна музика, хваљена, куђена   

Мелодичних речи слика тихо громка.     

Спознао је љубав одане Иркиње,

Стихови се страсни роје кô пчелице

Жеравице жудне у врисак буктиње   

Брзине пламене птице соколице.

Камерна музика кô минстрел времени     

Звук језика верси свилени је течни,

Крстари Енглеском и цели свет плени,

Док у Даблину бди Џојс у бронзи вечни.

Децембар 2017.