04. април 2016.

ДО СВИТАЊА

Ковитлац мисли песму диктира  
и ноћ из душе  жеља уморнa,  
међ' звезде пада искра немира,       
расплиће сетни блесак и вирнa                         

уз галебова рески крик пера
паунски шири се до свитања  
да душа кишу сунцем растера   
кад утоне у свилна сећања.

Паучјој мрежи краја има ли  
и сновиђењу у куцај касан?    
За умир душе песма има ли 

у невиделу свећа за несан?
Несанице су немирне птице,
нечујно лију свице на лице!

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић