Измигољена из постељице
у сновиђење лебдим,
у чаури склупчана
паучине црне.
Из семена у грудима ничу
огромни пупољци мака,
ноздрве се шире,
све замириса.
И заплесаше вилењаци
на звезданој путањи,
у сазвежђу сенки
око те слути,
у ледeни прах комете пију,
у земљу незнану носе
где ме грле муње
дугиних боја
и чауру отварају, рађају ме
у давно завејано време
и неке модре пејзаже
међу четинаре.
Везана сам нити свиленом
за невидљиво стабло
с којег капа смола
и облива ме.
Моје тело од смоле
вилењак обгрли
блесак ме пије
рођену!
29. јул 2017.
