МОЋ

Зове ме реч 

Уморио ми се дан  

Зове ме реч 

Уморио ми се сан  

Зове ме реч 

Далеко је ноћ  

Зове ме реч 

Само она има моћ.

НОЋ ПЕВА

Песма милује сузу на души 
Неме речи гнезде корен у срцу
А жеље отварају одаје душе 
Док тражим себе скривену од себе

Било ми удара у оку таме
Из беспућа глас је пут жељама 
Цвркутаво тајене душу воде 
Путем који нестаје – сунце се рађа.

КРУНИ СЕ

    

Трачак светла тражи изгубљена
луталица тиха несмотрена.
Та реч је у тунел упловила
и у мраку свој пут промашила.  

  
Кад је срећна звезду угледала     

у таму је брзо истрчала.   

Запевала, саплела се, пала       

и тако у тунел залутала.    

Светло сетним срцем она тражи     

неопрезни свој глас да ублажи.  

тунел је дуг, а путеви склиски      

и реч стрепи у мрачној крлетки.    

Ти не брини брза речи више,    

ум све наше лавиринте брише.

Неопрезно пала, па устала,

колена ти ниси огребала.

Увек боли слово неопорезно,   

а писано, потпуно поразно.

Ти исправи грешку, не буни се,   

све у ждрелу живота круни се!

У НЕСНУ

Јато птица на грани

Пева и душу храни

Док у немиру несна

Горе стрњишта јасна

Јер животни токови

Црно-бели валови

Вртлог су вечног вира

Ток реке до увира      

Судбински се нижу дани   

И ми њима савладани         

Згужвамо у неме сање        

Светове нам унутарње.