СМРТ И ЖИВОТ

Ђорђе Крстић

Домовина је сунце,
камен, крвава рана,
тишина која грми
и несанице прасак.

Домовина је ала
што једе своју децу,
хировита је, снажна
и немилосно коси.

Домовина је бунар,
од успомена мисао,
гарава река вирна,
суза у осмех свита.

Домовина су кости,
у колевци плач и смех,
уснице на дојкама,
играрија ногица.

Домовина је милост,
блага Божја реч,
молитва да ране
милује и вида.

Домовина је све што је
било и нестало – смрт.
Домовина је све што
рађа и расте – Живот.

ВИЗИЈА

Ежен Делакроа

Кад ушеташ нагло у предворје ада,
не сопственом вољом нег билом судбине,
стрњике те секу јер све класје страда,
тонеш у пепео – нек душа ти сине.

Кад оштрица косе голе стопе лиже,
а тело ледено и руке спутане,
усмери жар поглед где жеља достиже
да визије из сна слободу одбране.

Вир снаге врлуда и шапућу ветри:
"Не дај да ти ломе дугине путање,
сакупи све сузе у зденце и снатри

да се ведри небо за рајско лутање".
Сваки човек моћно заузда невоље
кад осунча таме моћном снагом воље.

МАЧ И МАСЛИНА

Оља Ивањицки

Забразди у густиш и храбро потеци
у рукавце реке, дубоке скривене,
за Гордијев заплет са мачем у руци,
гранчицом маслине да извидаш ране.

Тад се бистри видик и нада светлуца,
искрчи јој нове путе снага срца,
развеје заплете врзин-кола, пуца
плодни видик и зуј пчела – мед врца.

И корачај храбро да ниче имање
да мач плодоносни сушне дане жање.
Свога ума ралом браздај оранице,

напретку усмери клијале младице.
Сав живот је борба – смена дана-ноћи,
мач и маслина ко горко-слатке моћи.

ГРОМ

Алфредо Родригез

Гром из ведра неба зажди у двориште,
преживели пиште – затрли им путе,
очи наших старих суза пуне тиште,
а деца шерване и ништа не слуте.

У пламену горе сунчане године,
а тешки облаци бацају копрене
преко лица, ума – колоплетно сине
траг жара живота из судбе угљене.

Корак ми је тежак – у глави су птице,
тихе питалице са крилима гарним.
Скупих зрна искри да угреју лице

и угасе свице, децу да нахраним.
Заплесаше руке – око гар разгрне,
опрљене, снажне, ничу ми године.