БРАНКО

Отад, ево, мину пола вијека,

све спорије откуцаје бројим,

искри иње, примиче се вече,

а ја опет покрај Уне стојим.

Пребројавам потопљене дане

и враћам се у моје Хашане.

          Бранко Ћопић – На обали Уне

Добри чаробњак из пера бела

пушта змајеве и чуда триста –

деца се смеју – радост васцела,  

природа пева – пером је листа.

Сричу се слова куће јежеве,

приче се нижу пером сликане,

ратничке згоде – равне путеве

планини свикле страже бронзане.

Човек у Диву у миру ствара,

истинољубив и варку пара.

Сљезове боје, срце дечака,

видовитом жиг, све црња блага

из ратних дана – и копни снага.

На мосту* суза кȏ петровачка!

*Скоком са Бранковог моста 26. марта 1984. Бранко Ћопић је окончао свој живот, а опроштајно писмо се завршава реченицом: Збогом лијепи и страшни животе...

ОПОМЕНА

Сол Халаби

Створио сам те по лику своме,

дао ти Земљу – планету плодну

где семе класа и зри свакоме,

изворе здраве за душу жедну

  

где срећних птица песма те бодри,

зелене стаблу бујају косе,

игра се река – чело ти ведри,

мирише зора – расипа росе.

Пост'о си алав и ћуди блудне,

побр'о си добра, отров'о воду

посек'о шуме, црпио рудне

ресурсе Земље. Љута је родна!

Затвара циклус! Казна нереду!

Корона ‒ Потоп! Времена судна!

МОЛИМ ТЕ, БОЖЕ!

Албрехт Дирер

Молим Те, Боже –

дива и мрава Ти видиш,

бескрај оранице и зрно проса, 

све наше мисли знаш –

цвећем и игром осемени земљу,

не дај да ничу гробља.

Не дај да мамон ојача! 

Молим Те, Боже –

жедне поји, гладне храни,

брижне благослови, болесне исцели,   

спасавај крштене и некрштене,

грешнике исповеди, окади –

да приме дарове Духа Светога,

пију са извора милости Твоје.

Блажена је душа с Богом!

     

Молим Те, Боже –  

да реч јеванђељску отвори созерцање,  

Јерусалим спознају срца –

благодатну силу Животворног Крста – 

да свим народима жито зри

и бујају чокоти сладни –

да их храни хлеб...

и поји вино...

Славимо, Спасиоче, Тебе!

Молим Те, Боже –

да Покајање, Молитва и Љубав,

чисти личноносно – просветли

и сведе вештаствено*.

У Светлост се воздигне душа!

*вештаствено – материјално

СЕТНИ СТАРАЦ

Andrew Judd

Коло игра момче, вито, поносито,

ноге спретно сплиће – моме погледива,

груди беле жари око виловито –

девојака смешак радост му је жива.

Хармоника свира и моравац плете,

младост радо пева – ори грло бело,

момак коло води и опанци лете –

запеваше гласно: Село моје, врêло...

Развило се коло – шири се весело,

земља плодна дрхти – класје је узрело,

у грудима миље младости за прело.

Сетни старац сам је и гледа у дане

кад су ноге босе на ајгиру чило

мериле атаре – сада напуштене.