МИРИСИ ДЕТИЊСТВА

На ливади безбриге детињства               

Букти цика и граја дечија 

Бака златне кукурузе пече

На осмеху из црвеног жара

 

Ноге босе по ливади трче 

Чуди се црно око Шаруље 

Лено прежива и не хаје

За стрку дечије враголије 

Гаров лепи блиставе је длаке  

Око будно прати цике звуке

Ништа њему да промакне неће

И кад гладно меље коске слатке

Риђани роне ноздрве у зобнице

А беле овце и козе ћудљивице

Са брда лиснатог мекећу и блеје

Брсте из камена све сласно израсло

Миришу шљиве ‒ стабла отежала 

Дечије руке грле их жељама

Шљиве беру, маџарке узреле 

Слива им се слатки сок низ руке

   

Јабука зрела љутне се мало:

Хајде до мене ‒ сочна сам јако
Ноге босе грабе до крошње јабуке

И сви беру медене румене воћке

У стогу сложено сено дрема

Кише се плаши ‒ види да вреба

Зове: Одморите код мене мало ‒

Вирну сунце, на јастук ми пало      

Углас вичемо: Не, нећемо 

Ту се мишеви шепуре, сивци хитри 

Јер је наша лења црно - бела Мица

Одлучила да им буде другарица

Орах је старина озбиљна, мудра

Цику и грају са ливаде посматра

Осмехне се бором неприметно деци:

Лето пролази нам, весело потеци

Кукурузи печенци прсте опрље

Хитро се у сок млечни зарију зуби

И зацрне се брадице дечије 

Очи као зраке сунца ужагриле  

  

Бака црну мараму поправља

И посао нови драга рука има  

Меси хлеб да нахрани малишане

А ставља под сач и кртоле целе

Децу хране бакине руке вредне

Музе краве ‒ кофе пуне варенике 

Ништа слађе нема од пуне синије –         

Проје, пријеснаца, сира, кајмака

Петролејка жмири, ноћни је мир

У крилу баке сви ми скупили се

О животу давном да нам прича – 

Мази по коси радознале главе

Мирна је ноћ и петролејка гори

Баке наше крило меки јастук је

Грли главе плаве и гараве

Из ока јој сузе топле лију

Протекоше године ‒ кукуруза нема

Шљива модра тугује, гране јој суве

Јабука се румени, али срећна није 

А од ораха мудрог оста само пањ

             

Сећам се детињства ‒ срећних мириса

Кришке хлеба домаћег с које цури мед 

Снела Белка јаје, пијем га још топло

Сад у срцу веје ‒ прошло је… прошло…      

    

Баке моје нема ‒ драго око снева     

Греје ми душу нежно на њу сећање  

Домаћи хлеб месим а у срцу сунце   

Милују ми косу бакине руке

              

Бајно је сећање на селу школски распуст 

Радост природе ‒ живота за дете градско 

И бетона сивило расцветају ми жарко  

Срећне мирисе душа удише и плеше

  

На балкону цвеће садим ‒ ливада је сунце јарко    

Драге давне сенке у зракама сунца заблеште 

И звучне слике села из даљине чујем дечије 

А дан зори ‒ недра ми своја раскрилио бела

Грлим дан и цвеће моје разнобојно мирисно

Ал' пожелим да сам Жар птица, да раширим крила 

И ливаде зреле среће мог детињства облетим ‒

Живе још у сећању и машти  ‒ живот ми греју