ДА ЗНАШ!

Сунце залази  

Дан је уснуо

А ноћ бди ‒ 

Стаклени живот 

Лукаво ме гледа.  

Смеје ми се!

Шта ћеш сад? 

Украх те од тебе!   

Ја ћу трајати  

И кад облак тамни 

Дан уграби  

У ноћ ме уклешти  

И жеље зароби.  

Смеј се ти мени!  

Ја ћу трајати!   

Ја ћу маштати! 

ИДИ ДАЉЕ

У сети лута сјај ока жарка

и заврти вир румених снова.  

Плесали смо у пољу корова,     

згазила нас је Фортуне варка.

Заледила је ток  крвотка.

Магију дуге жедно смо пили,  

под њом плесали, нас изгубили,

у светлој лази остали ока.

Чека те чежња, смерна утеха,

усне од крви, мирне, румене,   

очи од суза врелих ледене.

Чујеш ли струне уснулог греха?

Кад сетну луку око ти види

напиј се жеља жедно и гладно. 

Плима нек плави тихо и чедно!

Кад се напијеш далеко иди!

КАО ЈАСИКА

Живот не уме трајати без суше!   

Те речи хоре кроз немире душе, 
док пролетња киша из мисли лије    

а сивило дана капљице пије.

Како осунчати житне стрњике,    

схватити своје погрешне одлуке
и јарбол подићи кад нема брода,   

како се без сунца смеје природа?

Плеше жена кô на ветру јасика,    

потоне у дан у изгор навика!
Све дане пије у мисли скривена
стара јој балска хаљина црвена!

ЛОМ

Жеље све спали муња брзица,

разби звездани лет падалица 
                                     

и уморни од немира корак       

у сиво-црни тиња угарак.      

У ждрелу се гар ковитла пече,   

разум магли и плима потече, 
   

а поглед блуди нем од урвина

док телом рије крв разаткана.

Ока сјај цвета – букти у пламен,
у недрима спи небо и камен.

     

Кад корак тешки дањи застаје 

снохвати ноћу – плеше, не хаје.