ПОЛЕН СНА

Мисао си таме ока

за блиставих снова лет

зрело вино, лековита травка 

са планинске врлети

за распусних свитаца плес

кад заболи живот.    

Мирише ти из ока пролеће

ливадско бокора цвеће    

руке се у воћке гранају

полен сна их плоди

да расту и зру и

сласни сок лију.

                                                            

Сок њихов низ груди тече

сипа у врело неуврело 

док певају и плешу мисли 

на расцвалој ливади

где беле раде лати расипају

и бели тепих сна засипају.        

Пахуље крхког маслачка

ветар по грудима веје

злати се иње на сунцу

лети до осмехнутих птица

певају о две планинске реке

које су ток у камен улиле.

Сунчева ружа насмејана

јутро засипа латима

осмех са усана краде.

Не буди ме сунце варљиво
да сањам још хоћу!

Сан је најлепша стварност!

ИЗ МАГЛЕ ОКА

Сива голубица

тајанственог срца

из сребрне магле ока

развија крила и кида
земаљску паучину.

Изнад облака лети 

умивена пламеним

кишама несаним.

Хербаријум цвета,

прпошно је греје

да раскрила – гори 

изнад спознаја горких,

замки понорних,

утвара моћних, 

у златовез и нектар 

снохватице скривена.

СВИЋЕ

У пепелној магли мисли

ватру ми страсти

палиш

а по виолини душе

сјај ока ти црног

свира

док капају зраке сунца

са жудних ти усана

по мени.

Живот је песма

и пева је зора

твог додира.

ПРВИ ЛЕТ

Сјај жеље блиста стидљиве  

У оку две сенке месечеве 

Први им је лет ‒

Дрхти на грудима цвет

У чедности постеље

Ткају тела жеље

Звезде се смеше ‒

Нежно цвет убраше

                                                                               

Зора је сунце разлила

У зенице га улила 

И будна се тела смело

Стопише у једно врело.