за блиставих снова лет
зрело вино, лековита травка
са планинске врлети
за распусних
свитаца плес
кад заболи живот.
Мирише ти из ока пролеће
ливадско бокора цвеће
руке се у воћке гранају
полен сна
их плоди
да расту и
зру и
сласни сок лију.
Сок њихов
низ груди тече
сипа у врело неуврело
док певају
и плешу мисли
на расцвалој ливади
где беле
раде лати расипају
и бели
тепих сна засипају.
Пахуље
крхког маслачка
ветар по
грудима веје
злати се иње на сунцу
лети до
осмехнутих птица
певају о две планинске реке
које су ток у камен улиле.
Сунчева
ружа насмејана
јутро засипа латима
осмех са усана краде.
Не буди ме
сунце варљиво
да сањам још хоћу!
да сањам још хоћу!
Сан је
најлепша стварност!



