МАГЛА ПЕНУШАВА

У браздама чаше кристала  

мисао се пени, застала,
у ћилибар се жеље слију  

кад пева бол тешку арију 

и магла се у крв спустила,   

на дно чаше сета се слила,
усамљена, стрепи згуснута,     

присећа се, луди, залута.    

Разлива се по телу пиће,   

вијугаво венама тече,
укроти се разумна река  

и заоре бразда далека   

да у врисак крви потоне.

Пенушају, вру, слике боне,
немир душе загрли пиће,   

у понор ум тече, замиче.

ОКО МЕДУЗЕ

Жеља – 

у оку Медузе  

погледа срећу   

трчи, радо грли даму    

не зна њену тајну.    

Жеља –

камена, поносна 

у трену је из живота узета   

за срећу поглед прикован  

оста у покушају вечан.  

Жеља –

камена, стамена 

судбу худу одмара своју 

а око Медузе још вреба жеља    

да жар свог ада нахрани.  

МОЋ

Зове ме реч 

Уморио ми се дан  

Зове ме реч 

Уморио ми се сан  

Зове ме реч 

Далеко је ноћ  

Зове ме реч 

Само она има моћ.

НОЋ ПЕВА

Песма милује сузу на души 
Неме речи гнезде корен у срцу
А жеље отварају одаје душе 
Док тражим себе скривену од себе

Било ми удара у оку таме
Из беспућа глас је пут жељама 
Цвркутаво тајене душу воде 
Путем који нестаје – сунце се рађа.