ОБЕЋАНА ОБЕЋАВА СЕБИ

Светло мог пута у тами сам ја,

блеском из ока отерам злости

и газим главе, језике змија –

разјапљене ме гризу чељусти.  

Нека ме једу – жива умрећу,

играчка нећу бит лудом свету,

док не побегнем смирит се нећу –

ране не бројим, судбину клету.

Богато живим, проклињем зору,

мрвице свежег презирем хлеба,

сакривам се у бајату кору –

нисам играчка, нежност ми треба.

Испијена је чаша весеља

за шаренише, врпце и трице,

у камену је моја постеља –

побећи ћу из ове леднице!