24. април 2016.

КОНАЧНО

На обзору лебди опсена,
трепте мисли у сјају зена. 
      
Чујем песму, све тише:
 Копниш све више.  

Упија тонове ломна,   
успавана тајна зимна.
  
‒ Да ли ћу таму ока твоју      
срести у вечном бескрају?      

У драгом оку снити желим,   
за мир душе јер га волим.

Док привија земља у смирај
чујем речи: Сад одмарај!    

Са усана ми последњи дах 
утапа се у наш давни прах. 

Клону ка срцу рука мирна 
води је зене светлост црна!

2 коментара:

  1. Kad nam voljene osobe vecno odu sa vidika,patimo,strasno zelimo da ih vidimo kako su pa makar na tren.To se ponekad i desi u tisini u snu u zanosu.Nije nam to dovoljno,mi bi bas tamo gde smo ih i ostavili-dole.Silna zelja mentalno te ponese i spusti dole, zamisljeno mrtve ili zive i konacno vidimo istinu.Oni nisu tu.Tu je samo prah, zamisljeno pomesan s nasim. ...............................Vecina ljudi, a mozda se vreme menja,i nije vise vecina , ne zna ili ne zeli da prihvati da je ljudsko bice celina sastavljena od duha, uma i tela Telo se pretvara u prah a dusa je vecita, a to smo mi onakvi kakvi jesmo.Uvek postojimo u istom broju u vidljivom i nevidljivom obliku. Bravo za pesnikinju Spomenku Dendi Hamovic, da li to ona u stvarnosti zna ili ne, da li je to bilo neko njeno pesnicko nadahnuce niodkud sapnuto, nije ni vazno.Divim joj se!

    ОдговориИзбриши
  2. Драга Романа, песма је искра душе, полете речи у тренутку. У нама је цео космос, сложен и похрањем корацима у времену. Хвала на овако надахнутом коментару.

    ОдговориИзбриши

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић