Зелено око поноћно прену
босиљне руке што видати зна.
Славујски пој је сунце семену
које у мени спава ко казна.
Зелене капи реке планинске
напојиле су лутање зена.
Нечујни ехо свица су ниске,
заспала лира – ватра путена.
Зелено је моћ, рујне воћке слад.
Магија речи, инструмент рајски,
буде у мени ехо румен млад.
И лети душа у чулни свемир.
Даљине моћни пун зденац горски
кроти усамљен светлаца немир.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!