ЛЕД ВРЕЛИ

У крви јој тече река планинска,         

душа јој обала пуна пупољака,    

песма југа ври у венама, 

северац је немилосрдно ломи,  

кораке радосне горе муње –
скаменила је снове у недрима. 

      

Падају капље бисерне и угљене 

у брзак реке планинске –

зауставе ток. 

Из бујице израњају тонови,

камен се расцвета –

потече песма.

Из ње букти сан по сан,  

обала се зашарени 

дугом у небо поринута,

пролећним чарима богата.             

Трепери тишина – 

прште искре.
  

Зора зове –

коси све аспупољало,  

леди ток реке планинске.