Лице ти маска,
из ока различак
сеје семе у несан,
теку реке поноћне,
топе – пупољ расте.
Жудим да маску ти
скинем, на бледо лице
сипам сунашца скрита,
сан уснуле душе удишем
и невидљиво иње истапам.
Ниси пролазник,
битак си – и не дам
да северац све развеје,
да искре мисли избледе.
Чувам те у вечности душе!
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!