31. октобар 2016.

ОКТОБАР

Кроз октобар протичем опрезно
Облак је кишни варљиво сунчан 
Стрепим да ће ме горко и сузно
Зграбити за груди ‒ убити дан

Кад лије прошло тегобно време 
Пада ми тамна на плећа киша 
Са крила горко гугутке бреме  
Тече у бразду, ал' бол не тиша  

Октобар зрнцем смеши се сунца
А да превари не дам му више 
Коб ме вреба, знам – отровна зрнца
Кад гар у душу кише ми свише

Из златне крошње полећу птице
Белим крилима облак парају
Успаванку певају за свице 
И октобар се ближи свом крају.

2005.

30. октобар 2016.

ЗАТИРУ

Речи, гаврани гладни
заробе и владају,
отпори узалудни, 
а народи страдају.

Док невина крв лије
грабљивице коб кују,
перје им шарно крије
канџе које смрт снују. 

Речима мртвим скривене 
из партера не виде се,
у живот заривене
затиру – урлик чује се.  

Крв од тлапњи кључа,
изданци млади трну,
залеђена им пролећа
у земљана гнезда тону. 

29. октобар 2016.

МОЛИМ

У облаку кишном чувам сунце
У црном перју Доброте перце   
Знаш да не знам плакати и клети
Знаш Ти да знам само волети.

Тако ја дишем изнад мора злих
Острашћених ратова сурих свих
Смакнуте су главе са пута живота
А срце не уме кад крв ври: Освета!

Учиш наc Ти да грешно је клети
У крошњу младе брезе се скрити 
Треба летети крилима љубави 
Цвеће садити и кад боле гробови.

Све болно што пече истече из зене
Сви путеви тамни, урвине камене 
А рањено срце у сјај дуге хоће
Да живот замирише на пролеће. 

Молим да пише истину историја
Да расту плодови рајског завичаја
Које мог народа постојање памти
А нек рат и кости добротом освети.             

28. октобар 2016.

ЖАЛИМ ТЕ

Болни из земне дубоке јаме  
Чују невиних крике из таме

Из прошлих дана крваве слике
Лију у неме душе урлике

Мирно срце – немој мрзити
Мржња неће жал угасити   
     
За жаљење су очи злости
Невину му крв рука пусти   

Док тече плачни мук у свануће
Злости капа грех у све будуће 
 
За испијену крв и ломну кост
Нек вапе кривци за небну милост

И на судњи дан опрост нек моле
Кад душу тешку истине сколе 

Опрост нек траже кад на њих лине
Из светлости крв жртве невине
                                                                                             
Посматра сенка свога крвника
Из ноћи земне свих мученика

Жалим те, жалим – сен проговара
И грешнику сан чедна раствара.

27. октобар 2016.

ОЧЕ НАШ...

Дисхармонија урлика гладних
Ломи нити које народе спајају
Челик се извија – стакло пуца
Земља гори – лед је у људима
А невиних јаук пара васиону

Грабим дјецу из крхотина:
Тешко мени – гдје ћу с вама!
Стакло ме сијече, челик стеже
А бјесне урлици 
Вукови све ближи

Оче наш…

Милују ме руке миле:
Мама, не плаши се се, не дамо те!
Страх ми утробу кида:
Гдје ћу с вама? – Куда?
У канџе вуковима не дам!

Ватра ме пали – лед леди
Сама на испуцалој земљи  
У процјеп клизам
А раље острашћене 
Крваве све ближе 

Оче наш… 

И чудо се деси!  
Док ме стежу мале руке
Бљеште плави сафири и црни дијаманти
Расипа се плава и црна свила по раменима 
Рука ме невидљива дирну  

Рука ме невидљива поведе
Отвори излаз из леда и ватре
Сигурно ме води
И боса по срчи газим
До слободе

Оче наш…


Мај 1992.

26. октобар 2016.

ГОДИШЊА ДОБА

               Bryce Cameron Liston
Плеше лисје
полетно, радосно,
пролећа расту, небо љубе.

Сунце греје,
сањалице буди,
све пупоља, танковито ниче.

Птице лете,
плавет не мирује,
прпошне младице бехарају.

Лудује ветар,
Ладине лепоте играју,
лати свилене чежња чешља.

Цврчци певају,
црвени се сунце,
цветови расту, сочнице зру.

Залива киша,
зрење престаје,
злате, рђају, сипају лиске

Опало лисје
одмара се у сенци,
од пахуља вео га прекрива.

Зазимило,
земља мирује,
зубато сунце прх полена снева.

23. октобар 2016.

ЗМИЈОЛИКО

Тајна у жени изроји свице
кад црног ока пламен је грли.
Развију крила из несна птице,
бело јато на врели југ хрли.

Сунце на песку шара линије,
од каменчића греје постељу  
и заплешу две свилене змије.
Узаврела крв кипти у жељу.

Дан зре и сунце лати сабира,
змијолико се хлади вретено 
Игра траје дан. Утихне лира.

Као соко без крила плес свено.
Тајну љубави, путеног пира,
птице и сунце, песма сабира.

22. октобар 2016.

ЛАВИРИНТ

Срце је вечни лавиринт несна,           
у њему лете два свилца страсна

и развијоре игру слободе,   
до излаза их сећања воде.   

Ветар јужни од излаза веје,  
ватрено семе љиљана сеје,  

цвета паслика јасна твог лика,  
долетим срећна у блесак ока,  

и пева срце, и радост сеје, 
незаборавно време ме греје.

Свилци играју, излаз не хају,

у лавиринту светлост постају.

Радосна река прошлости тече,
семе исклија, јутро га сече.

21. октобар 2016.

ТИ ЗНАШ

Ружа пупоља, румени,
рујне лати горе 
шапат неме истине
шум до звезда пусти  

и душа језди,
води је твој смех –
од одсјаја тебе у мени
распева се грех.

У вртлогу жеље,
ником знане,
извајах те од себе
и сјаја твоје зене.

20. октобар 2016.

МОЈЕ СВЕТЛО

Кад живот је јаросних
ћудљивост таласа,
светионик си,
одувек.

Као лишај на камену,
маховина на стаблу,
са жаром светла
живим.

19. октобар 2016.

ЈАБУКЕ И ВИНО

Јабуке у рукама,
а вино на уснама,

тело зове врело: 
Хајдемо на прело!

Јабуке и руке
божански су буке,  

опијају, крв игра,
вртимо се ко чигра!

Вију се из камена       
два невидна пламена!

18. октобар 2016.

САМО ДАН

У лептирова крила
Сам се скрила
И сенчим тај сјај
Два црна мора
Да ме погледаш

Да ти лахором 
Замрсим косу
И на усне
Бацим чини
Да се смејеш.

У тим рукама од сунца
Хоћу да се огрејем.
Погледај ме и загрли
Знаш да само дан
Живе лептири.

17. октобар 2016.

РАДОСНА

Fred Rassouli
Душа ми је
гнездо свила
у твог ока сјај

са длана жито кљуца
гладна птица
мог срца

и радосна пева
из крошње
наших тела.

15. октобар 2016.

ДАЛЕКА БЛИЗИНА

У чаури смо 
ти и ја 
тврда опна 
одјекује
не пуца 
несаломива.

Два заробљена бића
тако су близу 
а тако далеко.

14. октобар 2016.

ИСПОД ГОРДОСТИ

Сипају ти коприве из речи
Пеку, а скривене руже   
Осетим  мирис

Знаш ли да гребу речи
А рујна осећања
Гордост сече

Ружа ме опија и штити
Да коприве не жаре 
И пружам ти руке 

Загрли ме ‒ погледај у очи  
Нек тишина прича
Ти – само ћути!

13. октобар 2016.

ПЛЕС ПАХУЉА

На клупи у парку ти и ја,   
тонемо у чвор загрљаја!  

Шапућу мисли слатке речи,  
искра нам из ока варничи,  

а пахуље слећу на усне,
развиле су кораке плесне.

Хајде заплеши, усно, не стрепи,
усна на усни пахуље топи! 

12. октобар 2016.

ПИТАЛИЦА

Да ли љубав у души трепти?   
Зар то није себично хтети   
жељи свог срца удовољити.  
Зар није потреба пути     
само страсно летети! 

О љубави певају бајке   
и мисао буди снове слатке.   
Да ли нам Ракић истину пева  
кад жени после страсти пева:  
„Ал' не волим те, не волим те, драга!“? 

11. октобар 2016.

ОСЛУШКУЈЕМ

Ослушкујем шуму,
дисање цвећа,             
љубавни зов птица
и мисли дрвећа 
из шуштања лишћа.

Ослушкујем траву
која чува тајну
босоногих сенки
и речи 
у ватри изговорене.

Ослушкујем своју душу
опијену животом шуме
и ромором тишине.
Далеко од бетонских зидова 
дишем срећно!

9. октобар 2016.

ПРЕДЕШ

Скрио си се у бехаре беле,
ромори песма, птице лет желе.

Пев топи тугу и око сине,
дишем под небом без паучине.

Осетиш ли да жеља је сужна,
дрхти ко срна погледа брижна.

Плаши је узлет радосних птица,
стрепи од ловца, у оку сјај свица.

Пада у мрежу усне ти страсне,
од блеска ока сав опрез гасне.

Предеш ко тигар, беле се зуби,
истина ока страх срне руби.

7. октобар 2016.

СТРАСТ НИЈЕ ЉУБАВ

Jean-Gabriel Domergue
Гледамо се немо
после много година 
стрељаш ме из ока сјајем.

Желим да ме огреје тај жар,  
да ми грану мириси пролећа    
кад нам је тела музика носила, 
у жељи расле беле раде и љубичице,
страст их брала росне и пркосне.

У руке грабљиве сплетене
беле раде су се предале,
на љубичице ноћи су мирисале.

Стрељаш ме из ока блеском 
испијам искрице.

Вратићу ти зраку сваку,
у њој се ушушкати 
да ми опростиш бег
кад те у њих утиснута
жедна жеља огреје, 
одведе у нашу долину
и распе латице по лицу.

Моја страст ће те загрлити     
јер желим, као и ти,  
да коло још једно
несташно заиграмо.

Све пупољке наше  
тајне, давне, залеђене
од времена ћу украсти.
развити, плетеницу сплести
и твојом руком расплетене
косе украсити.
Мирис ћу жедно упити  
и побећи опет.
   
Желим 
да те љубим!
Али те не волим!
Не волим! 

6. октобар 2016.

БИТАК

Лице ти маска, 
из ока различак
сеје семе у несан,     
теку реке поноћне,  
топе  пупољ расте.
    
Жудим да маску ти
скинем, на бледо лице 
сипам сунашца скрита,
сан уснуле душе удишем
и невидљиво иње истапам.
    
Ниси пролазник,
битак си – и не дам
да северац све развеје,  
да искре мисли избледе. 
Чувам те у вечности душе!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић