ЧУЈЕШ ЛИ ЈЕ

Плишане си љиљане

у душу ми посадио,

распевао птице уснуле,

разиграо руке пусте

и звезде уткао у мисли – 

волим те, и нећу ти рећи  

да дишеш ми у тамама,

струјиш у версама

скривено у сваком слогу, 

да ми цветају камене груди

од мирног немира твог ока  

и усана гласног мука. 

Улио си кап сунчану

у ноћ ми, самну, бездану,

разгранао руке суве – 

олистале су,  разбехарале,

јужњачког су пуне жара 

и мајских трешања.

Жена је опет будна,

у позној тишини сања

и снове у стихове тка – 

тихо у њима виолина свира.

Чујеш ли је у свом сну?

Чујеш ли је?