29. јун 2016.

МОЋ

Зове ме реч 
Уморио ми се дан  

Зове ме реч 
Уморио ми се сан  

Зове ме реч 
Далеко је ноћ  

Зове ме реч 
Само она има моћ.

26. јун 2016.

НОЋ ПЕВА

Песма милује сузу на души 
Неме речи гнезде корен у срцу
А жеље отварају одаје душе 
Док тражим себе скривену од себе

Било ми удара у оку таме
Из беспућа глас је пут жељама 
Цвркутаво тајене душу воде 
Путем који нестаје – сунце се рађа.

24. јун 2016.

КРУНИ СЕ

Трачак светла тражи изгубљена
луталица тиха несмотрена.
Та реч је у тунел упловила
и у мраку свој пут промашила.  
  
Кад је срећна звезду угледала     
у таму је брзо истрчала.   
Запевала, саплела се, пала       
и тако у тунел залутала.    

Светло сетним срцем она тражи     
неопрезни свој глас да ублажи.  
тунел је дуг, а путеви склиски      
и реч стрепи у мрачној крлетки.    

Ти не брини брза речи више,    
ум све наше лавиринте брише.
Неопрезно пала, па устала,
колена ти ниси огребала.

Увек боли слово неопорезно,   
а писано, потпуно поразно.
Ти исправи грешку, не буни се,   
све у ждрелу живота круни се!

23. јун 2016.

У НЕСНУ


Јато птица на грани
Пева и душу храни

Док у немиру несна
Горе стрњишта јасна

Јер животни токови
Црно-бели валови

Вртлог су вечног вира
Ток реке до увира      

Судбински се нижу дани   
И ми њима савладани         

Згужвамо у неме сање        
Светове нам унутарње.         

22. јун 2016.

РАТНА ПЈЕСМА

У облаку туге Стари мост бдије,
Неретва хучи, око сјете пије.
У бљеску смарагдном лутају   
сјенке, болно им била куцају.     

Погледи немирни пониру,
у ледену ријеку увиру.
Извире талас, кô крик прошли,
у осмијех дана давних жели     

Утихнуо куцај бакра, срме,
одзвања туга са калдрме,
болно се ратом срушила срећа – 
у Мостару не бехарају прољећа!   


1992.

19. јун 2016.

СРЧАНО

На подијуму сна
Косу расплети
И осмех испреди
Па оком заиграј

Играј и певај
На звезди усни
Месечином се огрни
Да душа сања и воли

У зору заборав оснажи
И чило загрли јаву
Јер живот дарује
Само срчане!

18. јун 2016.

У ОКУ СОВЕ

Јуриша крдо ‒ бесни су ати
и копитима цепају сање,
расуће у прах чипкане влати
кад дим ноздрва запали ткање.  

Сукља пламен до неба високо
и змијски колут сине низ сапи,      
грабљиво гмиже, кљује ко соко,
светли истина – радосне капи.

Истина је пој славуја чедни,  
у оку сове мирно се крије, 
чека да чекић зазвони судни

да гнездо своје у нехај свије.  
Kад полети лаж ко грабљивица
истина смерна нечуј је птица.           

16. јун 2016.

МАШТА

Сећање свија у зене свице,   
крије истину, немире блажи,
дрхтури птица – сетно јој лице
и труди се да крила оснажи.  

Смерно живи од сећања птица,
тајне у својој крлетки истка,
од звезда ниже их несаница 
перлице несна моћна су потка.

Кад старом стазом немир прохода,          
чежња јаву у сланутке свије
и сете своје тишини ода.

Невидљиви бој душе их лије, 
гласа се јава – сивило, зима 
несан је светли и маште плима. 

14. јун 2016.

НЕМИР УТАЖИ

У сјајном оку хир ти се буди
и не видиш да душа ме боли   
језерне зене сјај кад ми суди,  
а са усне грак гаврана сколи.  

Усне су моје брескве презреле,
љубе те снене строге погледе,  
жудне мамe у руј крви вреле,    
а боле кад ти усне побледе.    
   
Знај да сетне су ми ластавице,
лете у небо немирне птице,  
певају кад им туга нарасте 
  
и беле се у твој прекор спусте.
У блеску зене мир душа тражи,
загрли ме и немир утажи.  

13. јун 2016.

ЕПИЛОГ

Пламене ноћне певају птице 
Блесак им жара време проџара 
И бисери клизају низ лице    
На олујне валове недара.
                                                        
У крилу су руке склопљене     
Дрхте кô крила сломљене птице   
Моле лире ноте заробљене     
И мелодија обрише свице.   

Ланци песме из невидела      
Да не побегне жељу стежу      
Олујно се изли лава врела    
Поломи им и истопи врежу.  
  
Тиха је струна у лави чујна
Кô олуја тон дрхти набуја   
И песма ниче из лире бујна     
А из груди маслина уздарја.  

Епилог су бисери из хука     
Усна румена мирно крвари      
У крилу ломна почива рука   
Руде песме, а дрхте дамари.

11. јун 2016.

ДА ЗНАШ!

Сунце залази  
Дан је уснуо
А ноћ бди ‒ 
Стаклени живот 
Лукаво ме гледа.  

Смеје ми се!
Шта ћеш сад? 
Украх те од тебе!   

Ја ћу трајати  
И кад облак тамни 
Дан уграби  
У ноћ ме уклешти  
И жеље зароби.  

Смеј се ти мени!  
Ја ћу трајати!   
Ја ћу маштати! 

9. јун 2016.

ИДИ ДАЉЕ

У сети лута сјај ока жарка
и заврти вир румених снова.  
Плесали смо у пољу корова,     
згазила нас је Фортуне варка.

Заледила је ток  крвотка.
Магију дуге жедно смо пили,  
под њом плесали, нас изгубили,
у светлој лази остали ока.

Чека те чежња, смерна утеха,
усне од крви, мирне, румене,   
очи од суза врелих ледене.
Чујеш ли струне уснулог греха?

Кад сетну луку око ти види
напиј се жеља жедно и гладно. 
Плима нек плави тихо и чедно!
Кад се напијеш далеко иди!

5. јун 2016.

КАО ЈАСИКА

Живот не уме трајати без суше!   
Те речи хоре кроз немире душе, 
     
а пролетња киша из мисли лије    
и сивило дана капљице пије.

Како осунчати житне стрњике,    
схватити своје погрешне одлуке
   
и јарбол подићи кад нема брода,   
како се без сунца смеје природа?

Плеше жена кô на ветру јасика,    
потоне у дан у изгор навика!

Кораке пије у мисли скривена
стара јој балска хаљина црвена!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић