ДО СВИТАЊА

Ковитлац мисли песму диктира  

и ноћ из душе – жеља уморнa,  

међ' звезде пада искра немира,       

расплиће сетне версе и вирнa                         

уз галебова рески крик пера

паунски шири се до свитања  

да душа кишу сунцем растера   

кад утоне у свилна сећања.

Паучјој мрежи краја има ли  

и сновиђењу у куцај касан?    

За умир душе песма има ли 

у невиделу лека за несан?
Несанице су немирне птице,

нечујно лију свице на лице!