Из ноћи уздаха
у кочији сећања
у кочији сећања
путују немири.
Из бразде сна
врани коњи јуре
сузе испрежу тек у
зоре.
Распусне гриве
уплео ветар
незаборава
док њиште вранци
сетама.
Умиру трагови
путовања.
Да ли провалији воде ‒
или сећања живот
плоде!
Нема коментара:
Постави коментар
Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!