ИЗ ОКА ПТИЦЕ

Од пева птице ори се гора,   

на ломној грани гнездо је свила,   

грани без воде, сува извора    

којим је бела зора пoјила.    

Из уздаха јој мисли роморе,    

миришу, дишу, тихе не лете,    

све боје шире, скривено зоре,    

утихле испод велова сете.     

Ненадани пој кроз лисје бану,

устреми се на гранчицу ломну,   

из ње капљица слаткаста кану,     

растворила је блатњаву земну.    

Коб илузије, бразда без трага 

куцај је круга безличног сата,   

а клатно држи истине снага 
 кад се појаве капљице блата.      

Печате тамне белини дају,    

сливају се да осмех потоне,

прскају, шире се, и нестају 

јер светлост сине кад мис'о гране.