21. октобар 2015.

МИРИСИ ДЕТИЊСТВА

На ливади безбриге детињства               
Букти цика и граја дечија 
Бака златне кукурузе пече
На осмеху из црвеног жара
 
Ноге босе по ливади трче 
Чуди се црно око Шаруље 
Лено прежива и не хаје
За стрку дечије враголије 

Гаров лепи блиставе је длаке  
Око будно прати цике звуке
Ништа њему да промакне неће
И кад гладно меље коске слатке

Риђани роне ноздрве у зобнице
А беле овце и козе ћудљивице
Са брда лиснатог мекећу и блеје
Брсте из камена све сласно израсло

Миришу шљиве ‒ стабла отежала 
Дечије руке грле их жељама
Шљиве беру, маџарке узреле 
Слива им се слатки сок низ руке
   
Јабука зрела љутне се мало:
Хајде до мене ‒ сочна сам јако
Ноге босе грабе до крошње јабуке
И сви беру медене румене воћке

У стогу сложено сено дрема
Кише се плаши ‒ види да вреба
Зове: Одморите код мене мало ‒
Вирну сунце, на јастук ми пало      

Углас вичемо: Не, нећемо 
Ту се мишеви шепуре, сивци хитри 
Јер је наша лења црно - бела Мица
Одлучила да им буде другарица

Орах је старина озбиљна, мудра
Цику и грају са ливаде посматра
Осмехне се бором неприметно деци:
Лето пролази нам, весело потеци

Кукурузи печенци прсте опрље
Хитро се у сок млечни зарију зуби
И зацрне се брадице дечије 
Очи као зраке сунца ужагриле  
  
Бака црну мараму поправља
И посао нови драга рука има  
Меси хлеб да нахрани малишане
А ставља под сач и кртоле целе

Децу хране бакине руке вредне
Музе краве ‒ кофе пуне варенике 
Ништа слађе нема од пуне синије –         
Проје, пријеснаца, сира, кајмака

Петролејка жмири, ноћни је мир
У крилу баке сви ми скупили се
О животу давном да нам прича – 
Мази по коси радознале главе

Мирна је ноћ и петролејка гори
Баке наше крило меки јастук је
Грли главе плаве и гараве
Из ока јој сузе топле лију

Протекоше године ‒ кукуруза нема
Шљива модра тугује, гране јој суве
Јабука се румени, али срећна није 
А од ораха мудрог оста само пањ
             
Сећам се детињства  срећних мириса
Кришке хлеба домаћег с које цури мед 
Снела Белка јаје, пијем га још топло
Сад у срцу веје ‒ прошло је… прошло…      
    
Баке моје нема ‒ драго око снева     
Греје ми душу нежно на њу сећање  
Домаћи хлеб месим а у срцу сунце   
Милују ми косу бакине руке
              
Бајно је сећање на селу школски распуст 
Радост природе ‒ живота за дете градско 
И бетона сивило расцветају ми жарко  
Срећне мирисе душа удише и плеше
  
На балкону цвеће садим ‒ ливада је сунце јарко    
Драге давне сенке у зракама сунца заблеште 
И звучне слике села из даљине чујем дечије 
А дан зори ‒ недра ми своја раскрилио бела

Грлим дан и цвеће моје разнобојно мирисно
Ал' пожелим да сам Жар птица, да раширим крила 
И ливаде зреле среће мог детињства облетим 
Живе још у сећању и машти  ‒ живот ми греју 

Нема коментара:

Постави коментар

Коментаришите слободно, искрено и без устезања, али културно!

Ако преузимате моје песме обавезни сте да их потпишете мојим именом, јер тако не кршите ауторска права!

Унапред хвала,

Споменка Денда Хамовић